Do zagadjivanja dolazi kada se stetne materije
oslobode u okolinu u tolikim kolicinama da ugrozavaju ljude, zivotinje, biljke i
njihova stanista. Kontrola zagadjivanja je najveći problem s kojim je suocen
savremeni svet. Ogromna podrucja mogu za kratko vreme postati nepodesna za zivot, a mnoge biljke i zivotinje mogu zauvek isceznuti. Javno mnjenje danas vrsi
pritisak na vlade i industriju da se bore protiv zagadjivanja.
Dimovi i izduvni gasovi
Izduvne cevi automobila i fabrike ispustaju
produkte sagorevanja- otpadne gasove u vazduh. Neki od ovih gasova se mesaju sa
oblacima proizvodeci kisele kise koje ubijaju biljke. Ugljen-dioksid zadrzava
toplotu koju bi zemlje vratila u vasionu i moze dovesti do globalnog
otopljavanja. Za druge gasove, jedinjenja ugljenika sa halogenim elementima,
nazvana CFC smatra se da ostecuju ozonski omotac - gasnu barijeru koja
zaustavlja stetno zracenje sunca. Buka takodje moze biti oblik zagadjivanja, jer
saobracajna i avionska buka narusavaju kvalitet zivota.
Gomilanje smeca
Smece sa proizvodi u ogromnim kolicinama i na
svetu ima sve manje mesta za njegovo odlaganje. Reciklaza (prerada i ponovno
koriscenje) stakla, papira i drugih odpadaka smanjuje potrebu za njihovim
gomilanjem. Radioaktivni otpaci proizvedeni u nuklearnim elektranama ostaju
opasni hiljadama godina.
Mrtve reke
Industrijski otpad izbacen u reke može
unistiti celokupan njihov svet. Vestacka djubriva izazivaju prekomeran rast algi
koje trose kiseonik iz vode, ubijajuci tako ribe i vodene biljke. Medjunarodnim
dogovorima zacrtano je da sve zemlje treba da prestanu odlaganje otpadaka u
more i smanje zagadjivanje reka i jezera.
Voda je zivotna sredina u kojoj je nastao zivot i bez ciste i zdrave
vode nema zivota. Vecina reka, narocito u razvijenim zemljama sveta,
postale su kanali otpadnih voda. Industrijske i komunalne otpadne vode
prevazisle su kapacitete vodenih tokova, pa voda nije u stanju da te
otpadne materije razgradi. Velike reke u Evropi nose tone stetnih
supstanci (npr. soli teskih matala: zive, olova, kadmijuma, te
celuloznu pulpu, ulja, deterdzente i dr.), pa se ne mogu koristiti za
pice i rekreaciju. Necistoce u vodi se razgradjuju pomocu razgradjivaca.
Medjutim, ako su ti procesi neprirodni i voda opterecena velikim
kolicinama stetnih supstanci, potreban je dovod rastvorenog kiseonika
radi povecanih oksidacionih procesa.
Zbog toga se smanjuje kolicina
kiseonika potrebnog zivim bicima (biljke, ribe i dr.). U krajnjem
slucaju, nedostatak kiseonika dovodi do uginuca zivih bica u vodi i
takva voda postaje mrtva. U takvoj vodi mogu ziveti samo anaerobne
bakterije, koje mogu ziveti bez kiseonika.
Prema procenama, u mora i
okeane godisnje se ispusti oko 6 miliona tona nafte i njenih derivata,
200.000 tona olovnih spojeva, 5.000 tona zive i ogromne kolicine
pesticida. Osim toga, znatne kolicine nafte i njenih derivata dospevaju
u mora i okeane kao posledica udesa tankera i kvarova na naftnim
platformama. Voda je nezamenljiva u velikom broju tehnoloskih
postupaka.
Poznati su podaci o potrošnji tehnoloske vode po jedinici
proizvoda u nekim granama industrije. Ako se u vodene tokove ispustaju
fosfati i nitrati iz vestackih djubriva, deterdzenti iz domacinstava i
hemijske industrije te filtrat iz deponija otpada, tada te materije
potpomazu rast vodenih algi, koje imaju izraženu potrebu za kiseonikom.
Time se voda još više osiromasuje sa kiseonikom. Uginucem i truljenjem
tih algi trose se i poslednje zalihe kiseonika u vodi, sto dovodi do
gasenja zivota.
